Bitcoin u zagrobnom životu
Zbog toga što su vlasnici digitalne imovine preminuli ne odredivši naslednike, u „virtuelnom čistilištu“ je zaglavljeno samo bitkoina u vrednosti od oko 140 milijardi dolara. Posle iskustva sa korona virusom, i mladi ulagači u kriptovalute, posebno oni koji su dobili decu, sve više se interesuju za mogućnosti da sačine „kripto-testament“. To znači da je na pomolu nova rastuća industrija na finansijskom tržištu, u vidu sve većeg broja digitalnih platformi koje su specijalizovane isključivo za „zagrobni život“ digitalnog novca.
Procenjuje se da je oko 20% svih bitkoina koji postoje na tržištu „izgubljeno“, što znači da novčanicima koji ih sadrže niko nije pristupio pet i više godina. Izraženo u brojkama, u pitanju je oko 3,7 miliona bitkoina, odnosno čak oko 140 milijardi dolara kapitala koji je „ispario“, pri čemu ovaj iznos ne sadrži druge kriptovalute kojima se trguje. Stručnjaci za digitalne valute smatraju da je najveći deo „izgubljenih“ bitkoina pripadao vlasnicima koji su preminuli, a da nisu imenovali naslednike i omogućili im pristup svojim kripto novčanicima.
Neki od ovakvih slučajeva su već poznati u javnosti, baš zato što je reč o velikim iznosima. Tako je još 2013. godine, dvadesetšestogodišnji rudar bitkoina Metju Mudi poginuo u avionskoj nesreći, ne ostavivši nikome pristup svojoj digitalnoj imovini koja je vredela na hijade dolara. Njegov otac sve do danas pokušava da povrati ta sredstva.
Još je poznatiji primer kada se 2018. godine milijarder Metju Melon predozirao u hotelskoj sobi, gde je i pronađen bez znakova života. Svoje bogatstvo značajno je povećao ulaskom u posao s kriptovalutama, kupovinom i prodajom bitkoina. Postao je globalni ambasador „Ripl Labsa“ 2015. godine i investirao dva miliona dolara u kriptovalutu XRP, a investicija je narasla na milijardu dolara vrednu imovinu. Melon je navodno bio sklonio digitalne ključeve za XPR na skrovištima pod lažnim imenima, na različitim lokacijama širom Sjedinjenih Država. Umro je a da nikome od porodice nije rekao gde se nalaze njegovi digitalni ključevi, pa se za tim lokacijama i dalje traga.
Iste godine neočekivano je preminuo u 30. godini Džerald Koten, osnivač kompanije „Quadriga CX“, najveće kanadske berze za trgovinu kriptovalutama. Zajedno s njim nestao je i novac oko 100.000 korisnika berze, jer je direktor kompanije, koja je trebalo samo da upravlja novcem, jedini znao šifre digitalnih kriptoračuna. Novac je bio bezbedno zaključan u kripto novčanicima. U trenutku njegove smrti u njima su se nalazile kriptovalute u vrednosti od oko 180 miliona kanadskih dolara, odnosno 120 miliona evra, a kako više niko nije mogao da pristupi digitalnom novcu, „Quadriga“ je zatvorena.
Tehno generacije ne veruju tehnologiji
Istraživanja koja su rađena pre pandemije ukazivala su da uprkos ovakvim primerima, skoro polovina ulagača u kriptovalute uopšte ne razmišlja o „zagrobnom životu“ svoje digitalne imovine. Analitičari su kao glavni razlog navodili činjenicu da je većina investitora mlada, sa starosnim prosekom od 38 godina, odnosno u dobu kada se i dalje prave planovi za život a ne za smrt. Ali posle iskustva sa korona virusom, primetno je da se percepcija menja i da sve više onih koji poseduju digitalnu imovinu razmišlja o načinima kako da je zavešta u nasleđe.
Bitcoin digital currency. Digital money concept. vector illustration
Ovakav trend potvrđuje i Kanađanka Erin Bari, koja je nakon ličnog iskustva sa gubitkom porodične digitalne imovine usled iznenadne smrti njenog ujaka, pokrenula prvu onlajn platformu „Willful“ za nasleđivanje virtuelnog novca. Pored tehničkih, platforma nudi i sve pravne usluge koje se inače koriste kada je reč o regulisanju klasičnog nasledstva, od mogućnosti da vlasnik kriptovaluta ovlasti određenu osobu za pristup sredstvima još tokom njegovog života, pa sve do pisanja testamenta sa vrlo konkretnim uputstvima ko ih nasleđuje, gde se čuvaju i kako može da im se pristupi.
Bari kaže da su nakon izbijanja pandemije doslovno opsednuti mladim investitorima koji se raspituju za ovakve mogućnosti, pre svega oni koji su dobili decu. Zanimljivo je, međutim, da iako je reč o generacijama koje su se „rodile“ sa najsavremenijim digitalnim tehnologijama i mnoge analogne ne znaju ni da koriste – većina insistira da sve poverljive podatke ispiše na hartiji i drži zaključane u sefu u nekoj banci.
Naizgled paradoksalna nepoverljivost tehno generacija u tehnologiju kada je reč o zaštiti podataka je samo deo njihove šire sumnjičavosti prema drugima, komentariše kanadska preduzetnica svoje iskustvo sa ovom starosnom populacijom. „Bilo je i slučajeva da potencijalni klijenti odustanu bez obzira na sve argumente koje im predočimo, i na kraju priznaju da ne veruju čak ni svojim voljenima, te da će rađe rizikovati da njihova imovina završi u ’virtuelnom čistilištu’, nego da bilo kome otkriju podatke gde je drže“.
