Kako se nekad dolazilo do početnog kapitala?
Kupi si blanket za menicu, napiši sumu koliku oćeš, idi si i podigni pare i – gotovo.”
Priča kaže da je oko 1905. godine jedan prostodušni Makedonac došao u Beograd i tu je sreo svog dotle siromašnog daljeg rođaka kao vlasnika jedne velike i poznate kafane i restorana. “Gde si našao pare za ovoliku radnju?” pitao ga je on. “Zemao sam gi na menicu”, rekao je rođak, pa je da se našali dodao: “To možeš i ti da učiniš. Kupi si blanket za menicu, napiši sumu koliku oćeš, idi si i podigni pare i – gotovo.”
Prostodušni čovek je tako i učinio, pa je otišao u jednu banku. Tamo su shvatili da je u pitanju neka šala , pa su mu rekli: “Ove pare možeš da dobiješ samo ako ti menicu potpiše guverner Đorđe Vajfert.”
Na to je Makedonac zapitao “Gde je taj Vajfert?”. Rekli su mu “ovde iza ćoška , u Narodnoj banci”. Makedonac je otišao u Narodnu banku i potražio Vajferta.
Misleći da čovek ima neke poslovne veze sa Vajfertovom pivarom, portir ga je uveo kod guvernera. “Ti li si taj Vajfert što potpisuješ menice?” pitao ga je Makedonac. Vajfert je bio zbunjen ali je video da je čovek “nasamaren”. Zapitao ga je : “Za šta će ti te pare?” “Hoću da otvorim aščinicu.” “E, a hoćeš li da vratiš zajam?” pitao je Vajfert i pogledao u čoveka i u menicu od 500 dinara.
“Kako pa da neću da vrnem tuđe pare čim spomognem da ranim decata, jer sam ja čovek domaćin, nisam ja ni neradnik ni pustaija” . Vajfert je onda potpisao menicu i dao je Makedoncu , a ovaj mu je doviknuo: “Hajd so zdravlje”, izleteo na ulicu, vratio se u banku u kojoj su mislili da su ga nasamarili, tresnuo menicu na šalteru i rekao “Sakaste Vajfert, eto vi go i Vajfert!”– posle čega je dobio pare.
Ova poslovica je ostala uspomena na čoveka koji je nekada u Srbiji predstavljao vrhunsku ličnost nekadašnje privrede i bankarstva.
